| < |
Poj, Koštana, kako k´d se od Karakule na Bilaču,
Preševo i Skoplje udari.
Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči,
a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije,
što gi još od Bilački han povedešem,
peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev.
T´nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraj i bašče, kude mlade žene
i devojke oko šedrvan
i na mesečinu oro igrav, grneta sviri,
dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s´s mesečinu se lepi,
treperi i na mene kao melem na srce mi pada. Borisav Stanković Mladost, Starost, Nostalgija Podeli:      Kopiraj vezu: |
> |
